Još malo o čistom i nečistom moru
Zapravo, ne smeta me kad u moru u kojem se kupam ima trave niti kad se muljevito dno uzburka i zamuti vodu. Draže mi je kad je more čisto i bistro, ali ni ovo drugo me posebno ne uznemirava.
Ne volim, fuj, kad se po moru valjaju razne mrlje – motorno ulje, benzin i tome slične stvari. Jednom je Moje Crno Sunce došlo s plaže smrdeći po METALU i trebalo joj je nekoliko tuširanja dok je smrad konačno otišao. To ja zovem prljavo more.
Ali najgore mi je, najtužnije, kad plivajući nailazim na razne vrećice, papiriće od bombona, hm, uloške da ne spominjem. To su stvari koje stvarno nisu nužne i pitam se – zašto se to događa? Kome to treba?
OK, spomenuti ću još malo plažu u Ičićima. Ima koja godina da smo je otkrili. Velika plaža, pretežno betonirana. Puno ljudi. Jako puno ljudi. A opet, sve je tako čisto i uredno. Pravi nam je gušt otići na tu plažu i pravi gušt tamo kupati se u moru. More je čisto. A i plaža je čista. Kao prvo, ima dovoljno koševa za smeće, lako ih je pronaći i koristiti. Kao drugo, kad naiđeš na uredan okoliš, neugodno ti je po njemu bacati smeće, pa tako i svi kupači nastavljaju njegovati taj red i paziti na njega. Iza ono nekoliko divljaka koji se na red ne obaziru, svake večeri prolaze čistači i u jutro je sve opet prekrasno!
Kad čovjek dođe na već neuredan okoliš, niti ne primjećuje svoj doprinos tom neredu. Kad ne može naći koš za smeće, prestane mariti.
Mislim da je tu negdje tajna. Kad naiđemo na čovjeka koji ne poštuje sam sebe... nije li potreban veliki trud da mu pružimo svoje poštovanje? Većina ljudi nije sposobna poštivati onoga tko ne zna poštivati sam sebe. Nisu li red i nered nekog mjesta ili grada odraz samopoštovanja, odnosno nedostatka istog kod njegovih stanovnika? Ne zove li nas nered na koji nailazimo na još veći nemar? Može li jedan čovjek nešto promijeniti? Ali zrno po zrno, pogača. Jedan po jedan čovjek... divota!
